Došlo jedno janje na potok da se napije svježe vode. Mirno je i tiho pilo, nikom nije smetalo, nikoga nije uznemiravalo. Odjednom se, odozgo iz šume, pojavio vuk, bijesan nasilnik željan janjećeg mesa. - Kako se usuđuješ da mutiš vodu, koju pijem?- zaurlao je. - Bićeš kažnjen za takvu besprimjernu drskost! - Gospodine vuče, - odgovori janje smireno- nemojte se žestiti, priberite se, razmislite: kako vam ja mogu mutiti vodu, kada sam čitavih dvadeset koračaja nizvodno. Potok teče od vas ka meni, vidite li? - Mutiš? Mutiš, kad ja kažem! - urliknu nasilnik.- A rekao bih i da si ti onaj što je o meni, prošle godine, po svim pašnjacima zlo govorio! - Prošle godine, gospodine? Prošle godine nisam bio ni rođen, ja sam još sisanče, - odgovori janje. - Ako nisi ti, onda je tvoj stariji brat! - grmio je dalje vuk. - Stariji brat, gospodine? Moja majka se ovog proljeća prvi put ojanjila, ja nemam brata! - Svejedno, to je onda bio netko iz tvog naroda! - uporno je vikao vuk. - Svi vi, a i čobani i psi, neprekidno me ogovarate, čuo sam, svuda se priča! Sad ćeš mi platiti! - pa dograbi janje i odnese ga u svoju jazbinu da ga proždere... Zasuzio je zec koji je sve to iz prikrajka promatrao, žao mu bilo janjeta, pa je kroz suze prozborio: Laž kao istinu nasilnik ima,- |