- Doviđenja, dušice, i zapamtite: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, poslije jela! Uzdravlje! Sljedeći! - Zdravo, doktore! - Zdravo i vama. Na što se žalite? - Duša me boli. Vi ste duševni doktor? - Duševni. To mi je prezime. I specijalizacija - također. Je li vašu dušu nešto ranilo? - Ne znam. Možda. Ja je i tako ne osjećam. Uopće loše se osjećam. Na primjer, ne umijem kazati 'volim'. - Da? Pa, to je česta bolest. Recite mi, kakva je vaša ishrana. - Ishrana? Ah, da. Pa, supe, žitarice. Povrće. Meso, ali ne svaki dan. Volim narandže, sladoled, čokoladne bombone, također volim. - Aha! Volite! Znači, umijete kazati 'volim'. - Ne, niste me razumjeli. Ja ljudima ne umijem kazati 'volim'. - Razumijem. Dakle, mila. Dišite! Dišite duboko! Zašto ste tako napeti? - Ne mogu da dišem duboko. Nedostaje mi dah. - Tako ćemo i napisati: ne dozvoljava sebi da diše punim plućima. Sada, ne dišite. Ne dišete. Kao da je kod vas uobičajeno stanje da ne dišete? - Zašto? Ja kao da dišem. - Upravo tako, 'kao'. U stvari, tako izgleda. Vi se bojite da se otvorite. Sva osjećanja u sebi potiskujete. Ne date im da se ispolje! - Pa, nepristojno je, da se osjećanja pokazuju. Ja ih sasijecam u korjenu. - To, mila, i objašnjava vaše probleme sa disanjem. Sakupili ste, shvaćate li, u sebi klice. Cijele grudi su začepljene. Zbog toga ne možete disati duboko. Potisnuta osjećanja su zločin prema sebi. - A što onda, šta da radim s njima? - Priznati ih, da postoje. Nazvati ih po imenu. I dozvoliti im da postoje. - Poslije ću se pobrinuti za to. A sada mi nije do toga. Ja ne umijem kazati 'volim'. - Dajte da vas poslušam. - Aj! Jao! Ne treba! Molimo vas ne kucajte! Plašim se! - Tako, znači, dotle su vaši strahovi dospjeli. Hvala ti, Gospode! Zar vas boli? Čega se bojite? - Plašim se bola! Ne želim da me boli! - A od čega boli? - Kada se udariš. Kada se opečeš. Kada padneš. Od mnogo čega ... - Dušo, moja! Znači vi se plašite da volite! - Ja? Plašim? - Da, ljubav i jeste vatreni let! Zar ne? Ona se sastoji od uspona i padova, s oštrim okretima, sa sudarima. Ljubav ne može biti oprezna! - Doktore: Znam. Sve je to bilo kod mene. To se dogodilo. - I sada se bojite? - Da. Plašim se. Bojim se da me neće razumjeti. Odbaciti. Prevariti. - Zato ste i svoja osjećanja zaključali. Zaštitili sebe sa svih strana od mogućeg bola. I zato vam je teško reći 'volim': Vaša bolest je vrlo izlječiva. A recept je jednostavan. Naučite da volite sebe. Ako budete voljeli sebe - nikome nećete dozvoliti da vas rani. Birat ćete samo najbolje, najkorisnije za vas. Vi ćete bez greške nalaziti to, što će vas učiniti još sretnijom. - Ispostavlja li se to da sada ne volim sebe? Da li je to to? - Evo, već počinjete da volite! U suprotnom ne biste došli kod mene. Već ste počeli da brinete o sebi - i to je dobar znak. - A kako voljeti sebe? - Prvo, počnite da osluškujete sebe. Svoje želje, osjećanja. Ako se vi sami nepažljivo prema sebi odnosite, zašto bi vas drugi pazili? - A što da radim? Kako da naučim da volim sebe? - Da sami sebe pazite, hvalite i ohrabrujete. Sebe treba s vremena na vrijeme podsticati - znate li o tome? Ne preopterećujte sebe! Ne radite ono što ne želite! Ne dozvolite sebi vrijeđanje! I ne dozvolite sebi da se uvrijedite. - Pa ... pokušaću da volim sebe, brinut ću i neću slušati gadosti. - Pa, to je lijepo. Koristite taj recept i ubrzo ćete osjetiti da se u vašoj nutrašnjosti oslobodilo mjesto za ljubav. Mislim da se sada možemo oprostiti. Medicina je rekla svoje, sad je stvar na vama. - Čekajte malo, doktore! Ali, kako da se ono oslobodi ako tamo ima toliko svega? - Da, svakakvo kamenje, klice, progutane uvrede, nakupili ste svega, nakupili! - Da, što da radim? - A draga moja, recept je samo jedan: opraštati, opraštati i još jednom opraštati! Tri puta dnevno, poslije jela! Uzdravlje! Sljedeći! Autor: Irina Konstantinova Seminova - Eljfika |