Lutaju Marko i Mario pustinjom, već na izmaku snaga, gladni i žedni, ugledaše usred pustinje džamiju. Kaže Marko: "Hajmo tražiti šta jesti i piti, ne mogu više, umrijećemo." Mario odgovara: "Može, ali predstavićemo se k'o muslimani." Marko: "Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i od žeđi." Mario: "Kako hoćeš, uglavnom ja sam od sada Muhamed." Ulaze oni u džamiju a unutra sjedi neki čovjek. - Zdravo, ja sam Muhamed a ovo je moj prijatelj Marko. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo. Tad ih pogleda taj čovjek i zovnu nekog svog ahbaba što je sjedio u dnu džamije i reče mu: "Donesi Marku da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan." |