Bračni je par slavio četrdesetu godišnjicu braka. Hodali su još u školi, onda su se vjenčali i kad su oboje otišli u penziju, vratili su se u kraj u kom su odrasli. I sad su se nježno držali za ruke i tako prošetali do škole u koju su nekad zajedno išli. Vrata su bila otključana pa su tiho ušli, našli svoju bivšu učionicu pa čak i staru klupu u kojoj su skupa sjedili i gdje je Martin nožićem urezao srce i natpis "Zlata, volim te". Na putu kući, iz blindiranog kamiona ispala je velika torba s novcem i pala im ravno pred noge. Oni u kamionu nisu ništa primijetili, kamion je odjurio dalje, a Martin i Zlata, potpuno zbunjeni, odnijeli su torbu kući. Otvorili su ju i izbrojali novac. Bilo je nešto manje od pola milijuna eura. "To treba vratiti!", reče Martin. "Mi smo to našli. Tko nađe - njegovo", odvrati Zlata i odnese ju na tavan. Sutradan su im na vrata pokucala dva policajca koji su češljali kvart u potrazi za informacijama o nestalom novcu... "Dobar dan. Oprostite, da li je netko od vas možda vidio nešto da je ispalo iz blindiranog kamiona?" Zlata reče: "Ne, mi nismo vidjeli ništa". "Laže, sakrila je na tavan", reče Martin ... "Ne slušajte ga, otkako je u penziji, postao je potpuno senilan", objasni Zlata. Ipak su počeli ispitivati Martina. Jedan policajac uzme u ruku blok i pisaljku i reče: "Hajde nam lijepo ispričajte cijelu priču otpočetka i polako!" I reče Martin: "Kad smo se Zlata i ja jučer vraćali iz škole ..." Policajci su se samo pogledali, jedan podigne obrve i reče: "Ajmo mi odavde ..." |