Kada sam bio mali jako sam volio upotrebljavati pametne izraze. Kako nisam učio latinski, logičan izbor bile su poslovice. I samo sam čekao da mi se ukaže prilika pa da onako iz rukava izvučem neku od 97 napamet naučenih. Pa još kad mi se potrefi situacija, a ja ispalim i ono baš sjedne.. o kako sam samome sebi imponirao! Eh da sam tada znao za onu foru kad iz kuka potegneš stisnutu šaku pred grudi i prosikćeš: "Yessss!" Stalno bih je koristio. I tako jednoga dana, naoružan znanjem narodnih umotvorina, zateknem se u delikatnoj situaciji. Bijah nešto zasrao, ma nije sad bitno što, ali znao sam da će stara popizditi. Zato sam sve rekao starom, jer je on uvijek bio mekši. I ispalio sam odmah: - ko prizna, pola mu se prašta. Stari je pozvao staru, ispričao joj situaciju i rekao da moramo porazgovarati. Stara je mislila da me treba izmlatiti. Stari je ponovio da je za razgovor, da se batinama ništa ne rješava! Rekao je: - snaga klade valja, um caruje! Ja sam potvrdio da narodna poslovica tako kaže. Stara je odvratila kako je njoj puno više na srcu jedna druga poslovica. Batina je iz raja izašla! - slavodobitno će stara. Nakon početnog šamaranja poslovicama zašamarala je mene. I nisam imao dojam da mi je pola oprostila! Poslije sam starog pitao zašto me nije branio, a stari je rekao kako se ne valja s rogatim bosti i da ko jači taj tlači! A onaj um koji caruje... da to kod stare ne pali. Tada sam još vjerovao da je stvar u tome da stara nije čula za tu poslovicu! Kada smo gradili vikendicu, bila je tu sva rodbina, meni su dali neka drkava kliješta da pospajam neke žice. Ali, kako ja spojim, tako se raspadne. I cijelo prijepodne uzalud. Stric mi je prigovorio da ništa nisam napravio, ja njemu kažem da kliješta ne valjaju, a on me potegne za uho i kaže: - lošem kurcu i dlaka smeta! Malo kasnije stari je probao to spojiti, ali se i njemu raspalo. Pogledao je ona kliješta, opsovao i rekao: - bez alata nema zanata! I otišao kod susjeda po njegova kliješta. Nešto mi je zasmrdilo kod tih poslovica, ali nisam skužio što. Nadalje, imao sam svojevremeno neku curicu, daleko je živjela i stalno ju je kopkalo to kako ćemo mi funkcionirati a da se viđamo tek za praznike ili slučajno koji vikend. A baš sam bio zaljubljen do ušiju. Tepao sam joj: - ljubav ne poznaje granice! Ali nakon dva tjedna stigne meni pismo, piše ona da je našla nekog dečka i da joj je žao ali kaže: - daleko od očiju, daleko od srca. Tada sam prvi puta posumnjao u poslovice, ali samo malo. Međutim, kratko nakon toga snimim ja malu, ko sa postera, doselila u susjedni ulaz. Smišljam kako da uletim, ali nikako naći zgodan moment. Nakon par dana intenzivnog kombiniranja, veli meni kompa: - polako pa sigurno. I mislim si ja: - pa u pravu je , neće nigdje pobjeć, tek se doselila. Kad ono sutra navečer kompa fura malu u disko. I znaš kaj mi veli? Onako mrtav hladan: - ko prvi, njegova djevojka. E tad sam ozbiljno posumnjo da sa poslovicama nešto smrdi. U klubu su me pak tretirali kao mladu nadu. Pred jednu tekmu veli trener da nam se ozlijedio glavni igrač i da će mene staviti u prvu momčad iako sam tek napunio šesnaest. Birao je između mene i jednog veterana od preko trideset godina. Veli on: - na mladima svijet ostaje. Ja ono pun sebe, pozvao škvadru, curu dovukao, čak je i tetka došla. A kad ono, deset minuta prije tekme, trener pozove onog fosila i veli mu da će ipak on igrati. A fosil se nasmije i reče: - bez starca nema udarca! Ja sam se skoro rasplakao i tada sam bio siguran da je sve to sa poslovicama neka podvala, samo da je ja baš ne razumijem. Kada sam napunio osamnaest prišao mi je jedne večeri u kafiću jedan lik, menadžer, i rekao da će mi on srediti karijeru samo takvu. A ja samo da potpišem njemu punomoć. I ja potpisao. Imao sam duboko u glavi usađeno ono: - što možeš danas ne ostavljaj za sutra. Koliko mi je to puta stara govorila, posebno kada su učenje i zadaće bili u pitanju. I tako sam ja potpisao. Kasnije je naravno ispalo da me nasanjkao, ja da igram, a njemu skoro sva lova. I još da me može prodati kako on hoće i kome hoće, a sve to za neke sitne novce koje bi mi on davao mjesečno. Ali u tom momentu ja sam bio švorc i činilo mi se sve to OK. Stari je naravno, pametovao da nisam smio tako naglo potpisati, da sam morao prespavati i razmisliti: - jutro je pametnije od noći! I još je dodao: - ne trči pred rudo. Nakon ovog nemilog događaja počeo sam polako hvatati poantu. Gotovo da sam prozreo taj narod, taj koji smišlja poslovice! Onda mi je jednoga dana prisjelo igrati za male novce i odlučio sam prekinuti karijeru. Zaposlio sam se u jednoj firmi kao direktor prodaje. Rekli su mi da ću prvih šest mjeseci imati neku mini plaću, ali ako se pokažem dobar da će mi plaću poduplati. Trebam samo ostvariti plan. A plan je bio da poduplamo prodaju. Kada je nakon šest mjeseci prodaja porasla tri puta, gazda me pozvao u svoju kancelariju i rekao kako sam briljantno započeo svoju karijeru u njegovoj firmi, te me priupitao: Direktore moj, znaš li ti kako kaže narodna poslovica? Meni su se oči raširile, zasjale i kao iz topa sam izvalio: - Po jutru se dan poznaje! Gazda se naglo uozbiljio i rekao da nije mislio na tu. Prvi mačići se u vodu bacaju - rekao je ozbiljnim glasom i dodao da ćemo o povišici razgovarati ako i drugo polugodište bude kao i prvo. Tada mi je sve postalo kristalno jasno. Poslovice služe samo za to da bi svatko ko nas želi jebat imao za to izvrstan izgovor. I da se još poziva na narod. Ali kako poslije jebanja nema kajanja, ja to učinim prije. Obavezno se, kada imam šta jebat, najprije pokajem. Pa tek onda jebem! |