Život je jedna velika samoposluga. Kao i u svakoj samoposluzi, vaš cilj je dvojak: da korpu napunite što više i da vas kontrolori ne primete kad izlazite. Nema šta nije za trošenje. Sve je za trošenje, samo ako znate kako treba. Zašto, inače, proizvodimo, nego zato da bismo trošili. Uzmite, recimo, ljude: ljudi se iz dana u dan sve više proizvode, a to u više boja: žutoj, crnoj, crvenoj, smeđoj i beloj, koja je, u stvari, prljavorozikasta. Da i ne govorimo o veoma zanimljivim i atraktivnim ukrštenim modelima. Ljudi već ima na stotine miliona i svakim danom na tržište se iznose sve novi i novi kontingenti. Isporuke su sve prometnije, a ponuđeni primerci sve lepši, bolje uobličeni, otporniji na habanje i sa dužim vekom trajanja. Takođe se iz dana u dan sve više pažnje obraća na ambalažu koja je jedan od odlučujućih faktora prodaje. Ponuda je dobra, ali potražnja kao da stagnira. Mišljenja smo da uzroke ovoj pojavi treba tražiti u činjenici da se, uprkos seriji pionirskih istraživačkih poduhvata, ljudi i dalje proizvode u standardnom osnovnom obliku: dve noge, dve ruke, jedna glava itd. Sigurni smo da je u pitanju inertnost i olako samozadovoljstvo proizvođača: jer, ko može da tvrdi kako neki novi, drugačiji, osmišljeniji proizvodi, prilgođeni zahtevima i potrebama modernog tržišta ne bi planuli za tren oka. Svi znamo koliko je u poslednje vreme u domaćinstvima porasla upotreba mašina za pranje rublja sa ugrađenim centrifugama. Toliko da niko razuman više i ne kupuje mašine sa odvojenim centrifugama. Blizu je pameti pomisliti da bi se ljudi koje, u poređenju sa veš- mašinama, možemo upotrebiti u mnogo savršenijim operacijama, uz male izmene trošili daleko više. Recimo, u ratovima, kada bi imali srce deset puta veće od današnjeg standardnog. Zatim, ljudi stonoge u fudbalu, naročito za golmana ili storuke žene za upotrebu u domaćinstvima . . . Ovi nasumce nabačeni primeri samo ukazuju na pravce kojima bi naši napori u vezi sa inovacijama u proizvodnji ljudi trebalo da se kreću. A ne da stalno tapkamo u mestu, daveći se u zadovoljstvu onim što je postignuto. No, i ovakvi kakvi su, ljudi se danas nedovoljno eksploatišu: osim u povremenim i teritorijalno ograničenim ratovima, u braku, seksualnoj revoluciji, agrarnoj i industrijskoj proizvodnji, u naučno-istraživačkom radu, politici i uslužnim delatnostima, ljudi gotovo da se ne troše. Globalnom ratu ne smemo ni da se nadamo, a retki su čak i takvi pojedinci koji bi se danas mogli pohvaliti većim brojem privatnih robova. Mogućnosti porasta potražnje treba takođe tražiti u strukturalnom širenju lepeze konzumenata: do sada su samo ljudi i neke malobrojne mašine koristili ljude. Zašto ne ispitati mogućnosti da, figurativno rečeno, više ne eksploatiše samo čovek konja, već i konj čoveka. U nadi da smo dali svoj doprinos ovoj aktuelnoj temi, vratimo se artiklima čije su perspektive ružičastije. Tekstil, automobili, paste za zube, umetnička dela, ananas, avioni, dezodoransi, podmornice, smrznuta hrana, atomska energija, juhe u kesicama ... Zbog skučenog prostora pomenuli smo samo neke, tek da vas podsetimo na širinu: izbora. Njih treba konzumirati u neograničenim količinama, koliko god vam srce ište i više nego što ište - da biste postigli rekord i dobili medalju "Potrošačkog informatora". Grabite samo i upamtite: "koliko trošiš, toliko vrediš". Zato neka vam nikada ne bude dosta, pošto ćete sve što imate a ne potrošite za života ionako poneti sa sobom u grob.
Preuzeto iz: Mirjana Stefanović, SAVETI ZA POTROŠAČE ili kako da se galofaksirate, "Polja" br. 161/162 1972. |